Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 11. април 2016.

НАША СТВАРНОСТ илити СИЛАН ФАКТОР ЖИВОТА И ПОЕЗИЈЕ

Мирослав из Трешњевице
ПЕСНИК И ПОЛИТИЧАР
Шта је слава? Сјајна закрпа на трошној одећи песника?
Александар Сергеевич Пушкин

Као да ме је сунце огрејало, као да ме је Бог погледао, помисли песник М. кога су звали Јелен, на вест да га позивају у родну варош, да буде директор библиотеке. На власт је дошао његов школски којег се једва  сећао.  Да ће он, Најдан звани Бизон,  једног дана бити градоначелник ни у бунилу не би помислио.  Кроз школу се провукао, као „пас кроз росу“, али се снашао у „смутним временима“,  умео је да купи, знао да прода, да уложи, повеже и буде тамо где треба. Пара на пару, рђа на рђу иде, тако је од памтивека. И миц по миц, маркет, пумпа, странка. За „Боље сутра“. „Пара врти где бургија неће.“ И  Најчо звани Бизон поста градоначелник.
Песник је у престоници  завршио студије које се отегоше, а није имао разлога да жури, мислио је. Биће песник, од тога ће живети. Примили су га у Редакцију Књижевног листа. Секретар, уредник за поезију.  После оних Октобарских промена  формираше  Ново књижевно друштво, старо напустише сви који су  се тамо афирмисали.Пљунуше у бунар из којег су воду пили.  Веровали да  ће ново да им све  пружи: станове, славу, синекуре. Јелен је изнутра видео како се све режира, колико је само смрада и гадости испод  сјаја славе. Чудио се младим песницима што долазе  из унутрашњости уверени да ће поезијом освојити свет. А тек девојке, главни их је преузимао. За Главног су говорили да је геј, Јелен му, веле,  другар био. Главни удеси да Јелен добију важну песничку награду. Већ је био посустао, подстанарски живот га је давио, оскудица притискала. Виде да и Ново друштво неће донети ништа добро. Проредише се књижевне вечери, из унутрашњости одавно нема позива. На пријемима престаше да служе пиће, тамо где га је било ишли су изабрани са позивницама. Песници дијаспоре престаше да плаћају рецензије, и приказе у новинама. Јелен већ дубоко загазио у четврту деценију се запита: Шта сад? Награда новчана оде за тили час, ваљало је главном дати део, јер он је  одлучио за Награду. И поново се  Јелен  у  соби редакције запита шта да ради?  Новине са његовом сликом и интервјуом су стајале раскриљене на асталу.  Он се горко осмехну, згужва их и баци  корпу за отпатке…
Случај је удесио да Најча негда звани Бизон  сада градоначелниг види  Новине и Јелена на  слици. Сети се другара, негда је и он  Најча писао песме, дружили се у литерарној секцији. Писао је хаику. Сети се: Главица купуса, два зеца, преко поља. Насмеја се, срећа што га прођоше песничке бубице, те се  на време опамети. Гледа Јелена  на слици, пустио косу, а у интервјуу речи: семантика, симболи, постмодернистичке тенденције, космичке мере,трансцендентална поетика….  И сину Најчи како би могао да уради нешто што нико није. Позваће Јелена да се врати у град, и он ће се издвојити од тупавих политичара тако што ће  давати за културу. Да буде Варош позната као што је негда  био Крушевац. Кажеш „Багдала“, зна се да је то Крушевац…
Јесте друго време, више нико не хаје за културу, народ треба замајавти забавом.  Али, ту је шанса, мислио је Најча, моја политичка будућност. Желео је и он да се домогне престонице, овде нема чему  да се нада. Политика  је курва, зачас зглајзаш, ако не умеш.Сети се да је негде прочитао како су у Кини  цареви имали своје дворске песнике. Само се треба сетити, чуо је и то негде. Он памти. Није школован, али зна школу марифетлука. Е то је често истицао, а та прича казује како је негда из неког краја  дечак отишао у свет да учи свете књиге. Бистар, зато су га и послали, заврши школовање  с великим успехом. Честита му главни учитељ, али препоручи да остане још, треба да заврши и школу марифетлука. Без ње у овом свету само  знање не вреди. Младић не послуша већ се врати у завичај. У завичају беше празник, народ пред џамијом, слуша шта хоџа збори. Приђе и младић, послуша  и схвати да је хоџа неук, да не тумачи како ваља, не казује како пише.  „Људи, повика, не може овако, треба како књига казује, а књига вели… Хоџа не познаје  Свету књигу…“ Ко је овај? повика неко, ко је ова бена што нашег хоџу ружи, хоџу што нас годинама подучава, и на онај свет испраћа.  Па кад наста гурање, па кад почеше да туку младића, једва живу главу спасе.
Врати се код својих учитеља  школу марифетлука да заврши. После три године, ето њега у Завичају. Господин, брада, чалма, одело, свима за око западе.  Удесио да дође када је био празник, када је хоџа народу свету књигу проповедао. Слуша он и полако приђе хоџи, наклони се, и честита му  на мудрим речима које  тако учено преноси да му се чини да је и он свети човек. И замоли га да му да  једну длаку из браде  да би му срећу донела. Казао је то тако да га  чују. Хоџа поносан усправи се па из браде ишчупа длаку и даде  му. Овај подиже високо руку и каза да га сви чују како је од овог светог човека добио длаку из браде која ће му донети срећу, и још више  да ће му помоћи  да нађе пут  у овом животу који ће му на оном свету рајско место осигурати.  Они око хоџе заискаше по  длаку, хоџа и њих дарива. Али када и остали заискаше хоџа  поче да се нећка, те не може, те боли, те нема. Ама, јок, опколише хоџу, па га оборише, па му сву браду почупаше, једва га  живог оставише. Онако без браде осрамоћен после пар дана ноћу оде из села незнано куд. А младића поставише  хоџа да им буде  Често је ову причу Најдан казивао, и сада ју је имао на уму када  је песника  позвао да се у варош врати.
И тако се Јелен нађе у вароши. Секретарица се збуни када виде славног, како су говорили,  песника што  долази из Престонице, за кога је Градоначелник послао кола.  Мршав, фармерке, џемпер, нека избледела јакна, и као да је уплашен. И возач се зачудио  када га је нашао у неком ђумезу, крмељивог и још више када га је сутрадан по договору дошао да узме.  После двадесет година у Београду сав иметак   стао у две торбе зване крмаче.
Најча  уста  и загрли Јелена. Колико се година нисмо видели? Јелен се зачуди кабинету.  Игралиште, када уђеш видиш Најчу иза огромног радног стола. Онај Најча што је бежао од школе, ко зна да ли је иједну књигу прочитао.  Мани књигу, и Најча је сада факултетски образован. Приватни факултет  Макротренд је пре неколико година Најчу и још тројицу из његове странке  прогласио за најбоље дипломце естрадног менаџмента.  Када је професора при првом сусрету питао како најбрже да стигне до дипломе и шта је је то менаџмент стари професор му је казао да је менаџмент „пола теби, пола мени“. Све је разумео, али није схватио зашто је већина ишла даље. Као да епидемија захватила па су многи постали  и доктори наука.
Да је Најча факултетски образован   Јелен  је видео  на златној  визит картици. Најдан В. Менаџер естрадног бизниса… Оперативан Најча после краћег разговора каза:  Слушај Јелене, јави се сутра мом заменику Јовану да ти да решење.  Не сутра ћеш да идеш да ти узму меру за одела, 10, 20  одела за сваку прилику.  Возач ће те чекати где му кажеш. Стан службени  имаш у Кули намештен. А ти ћеш, мој Јелене, овде да будеш директор библиотеке и да покренеш Издавачку делатност.  Знам да то знаш.  То Јелена збуни. Замисли, хтеде нешто да каже. Ове године да штампаш 10 књига. Колико за то треба пара. Јелен се замисли, шта да каже. Шта је сада ово? помисли. Поче да рачуна. Имаш 5 милиона за почетак, пресече га Најча.  Јелен зину, оста без речи. У то зазвони телефон. Најча је некоме говорио како има идеју која ће направити чудо. Испратио је Јелена из кабинета, потапшао по рамену, намигнуо весело секретарици.
Седам дана је требало Јелену да се прибере.  Стан, одела, канцеларија директора библиотеке, нови компјутери, секретарица, охо, она ће уносити текстове. Треба да осмисли библиотеку. Помисли: Едиција Север –Југ. Можда Исток –Запад.  Расписаће конкурс објавити у престоном листу. 1 награда  5000 евра. Штампаће 10 књига. Београдско искуство му је помогло да се снађе. Позва В. К. да пошаље збирку песама, обећа му награду. Ангажова угледнике из Престонице да буду у Жирију. Људе збуни висина хонорара. Шта је то Јелен урадио? Нашао златну коку?  У штампи наслови: Чудо у провинцији! Са освајачем прве награде В. К. интервју у великом листу. Пљуште хвале са свих страна. И новинари се овајдише. Служба маркетинга је уплаћивала  новац по Јеленовом налогу. Јелен! Јелен! Чинило се да сви говоре то име. После промоције књиге Јелен поведе госте у хотел „Златна јесен“. Збуњени писци учесници и гости мислили са да сањају. Шта ко жели? Управник је лично дочекао уважене уметнике. Господин Јелен се осмехивао, управник се благо наклони и каза да му стоји на располагању.  Одакле је, пита,  добитник  награде? Па кад поче музика: „Цајцајка из Новога Сада“. Прича да се напише, роман за Нин-ову. Као да ће сутра бити смак света, тако се јело и пило. Рачун је донео управник. Јелен заводњео на очи, осећа како му вино дудњи у глави, али види да је бројка велика. Хоће да пита. Осети како му управник у џеп нешто ставља, чује како говори: Господине Јелене, само парафните, реда ради. Ово је наша ствар, хотел је власништво градоначелниковог зета, ништа не брините. Музика туче, певачица из свег гласа  „У тем Сомбору“, чувена песникиња  заспала, барда из престонице воде, више вуку,  у собу, критичару мука, професор др скинуо сако, подигао руке, пева: „Четир коња дебела…“
Сутрадан Јелен у џепу нађе гуку новца. Откуд ово? Онда се сети, и  скоро уплаши.
Управник се насмеја када му Јелен каза шта га мучи. Господине, кућа части. А рачун, је ли много велики? Много је само када бију, каза Управник. Не брините Господине то иде на рачун  буџета. Него, може виски. Сада би вам годило…Клин се клином избија.
Те године Јелен доби Награду по имену познатог песника  чија је жена за живота водила дрво у шетњу. Тако је песник певао. Он је видео да коњ има осам ногу. Велика награда. Јелен поносан, градоначелник приредио пријем. Славље. Идуће године Јелен доби награду песнику што спева „Наши дани“.  Изађе и друго, па треће коло едиције зване Север –Југ, можда се звала и  Исток – Запад. Награђени су  из престонице,  Уређивачки одбор  едиције, пише у локалном листу „Поток“, 3. Дец. 2009.. Г.П. Ђорђе Д. и Гојко Б.) одабрао је за штампу дела четворо писаца из Београда након увида у преко сто рукописа прозе, поезије и есејистике колико је пристигло на овогодишњи конкурс. А Јелен пева о  буђењу неког митског јунака, и скупља награде. Узвисио се Јелен, језди на пегазу, свуда га дочекују, поносан је и Најдан звани бизои градоначелник.  Све је како ваља, помоћник партијски друг купио локалну ТВ, завршио и он  факултет за естрадни менаџмент. Седам пута је морао да иде у ону зграду  на крају града, али сада има ђагу и баш га брига. Певаљке плаћају да се појаве на његовој ТВ, пара лије ко мајска киша. Најдан мисли да ће бити власт још сто година. Ма, и више…
Јелен је ишао као да по води хода. И ко зна докле би то трајало да  се Најдан не сретну  са пријатељем из војске, а сада градоначелником В.  Што је било, било је, хајде поново братство.  Поново,  градови побратими. И седи тако код Најдана у кабинету Винко, пије се виски, Најдана неко позва, а Винко у витрини види књиге. Зачуди се. Откуд књиге, и зашто књиге? Узе да погледа, прелиста, одложи на сто. Узе другу, трећу, прелистава, а Најдан се вратио, мотри побртима и смејкуљи се. Сад ће да му честита што се сетио културе и  што поезију штампа. Збуни се када га Винко упита „Шта ће ти овај треш?“. Баш тако? Треш. Можда је казао и срање. Отвори књигу. Слушај:  „Два су бора расла, а нису била геј“. Ово су будалаштине. Па  отвори другу, па трећу, све црње од горег. Па пази ово, па чуј будалаштину, ове небулозе.  Па настави
да чита, па настави да се смеје, да се крсти, па чита:

Продавали су ме на свакој раскрсници,
као да тргују пергаментом, шминком,
кавијаром, жицама за лауту, прашком против свраба –
сваком су ме залуднику показали. 

И живи онда понуђен, а неплаћен,
откупљен и непреузет.


Тако је кад не знаш своје место.  

Најдан зино. Тако је кад си будала, кад хоћеш са песницима. Ово, буразеру, нико не чита, ово ни књижаре неће, у библиотекама нико не тражи. Слушај ово:"Боље је бити мртав песник него жив/ Живог песника највише воли он сам/ Мртвог песника воле сви."
 Само будала овако  нешто може да напише, још већа да чита. Провери. Дугине боје на лицу Најдановом. Провери у библиотеци колико читалаца ових књига има, заповеди секретарици. Лена, јавља, празни картони. Винко се осмехује. Најдан грми, да ће згазити Јелена као говно, ама какво говно, него као човека, јер само човека треба газити, говно остаје на ципелама. Смрди…
Јелена  порука шта се збило затече у престоници. Потписивао је уговоре, обећавао хонораре, давао интервјуе, на вечеру водио новинаре. Имао је специјалну платну картицу која је све језике знала, врата отварала.  Шта сад?  Сачекаће, нема куд. Ствари још више убрза помоћник Најданов с којим је био као орах љусци. Формира своју странку „За бољи завичај“ и  на својој телевизији поче о свом дојучерашљем шефу, другу, брату Најдану. Нађе се у емисијама и епизода о песнику Јелену.  Глумица Ј. из локалног позоришта је читала његове стихове. Бунцања, буђења, ето зашто је наш градоначелник трошио, драги суграђани, ваш новац.  Појавише сe и плакати, а на плакатима стихови Бејзила Бантинга

ШТА ЈЕ ШЕФ РЕКАО ТОМУ

Поезија? У реду, као хоби.
Ја пуштам дечје возове.
Г. Шо узгаја голубове.

То рад није. Не знојиш се.
Нико те за то не плаћа.
Оно, могли бисте да пишете рекламе.

Опера, да; или песмарице –
Усамљени Јахач.
Ненси је певала у хору.

Ал тражити дванаест фунти недељно
- ожењени сте, је л ? -
Храбро, нема шта.

Како да погледам у очи
возачу аутобуса
ако вам дам тих дванаест фунти?

И ко је сигуран да је то поезија?
Мој клинац, - десет година, -
Уме исто, и још с римама.

Ја зарадим три хиљаде, плус трошкови,
Кола, дневнице,
Да, ал ја сам књиговођа.

Како ја кажем, тако раде
у мом предузећу.
А ви, шта ви радите?

Некакве мале, па дугачке речи,
нездраво је то.
Кад сретнем песника пожелим да се окупам.

Све су то комуњаре, упаљеници,
Преступници.
Пишете неке бургије.

То вели и г. Хајнс,а он је учитељ
И он то свакако зна.
Него, посао тражите.

У локалном листу „Поток“ почеше да штампају одломке из интервјуа разних песника…
“ За сваки секс мора човек имати некакву кондицију. Добар је самиздат, јер и књижаре не држе више поезију на видним местима. Криза издаваштва не постоји. Зато што је криза једна сасвим сувишна реч у овој имитацији од државе. Толико смо у говнима, да нам ни тоалет папир није потребан, опростите на изражавању. Поезија је одавно престала да буде субверзивна, и то је, парадоксално, њена предност. А да би била субверзивна неопходно је да нам пренесе неки вирус, да нас покрене, уздрма, и ако баш хоћете, и просветли. Поезија би морала да нам донесе и неко сазнање, (мада не спадам у ону прадревну школу досадних типова која дави са сазнајном функцијом уметности), а све што данас сазнајемо од поезије, мислим пре свега на онај део српске поезије који је мени познат, углавном нас оставља у недоумици…“
Није писало ко је   то казао, то и  није био циљ, требало је само све изложити подсмеху, огадити поезију, обрукати Најдана. Јелен је у целој причи био споредни играч. И ствари почеше да се распетљавају саме до себе. На изборима Најдан освоји гласова колико да изгуби од јучерашњег помоћника и пријатеља с ким се заветовао на верност док је сунца и месеца. За директора библиотеке поставише активисту странке „За боље сутра“. Не сећа се каже да је икада читао књиге, а за њих није ни марио. Налепио је по селима  2385 плаката, ред је да му се одуже.  А у библиотеци најмање штете може да направи. Јелена отпустише, избацише га из службеног стана. Најдан као вођа опозиције организова неколико протестних митинга у центру вароши. „Покрадени избори“, урлао је са говорнице. Али, узалуд. Нови градоначелник је био власник локалне ТВ. И власник локалних новина. На ТВ је почела емисија   „Фарма“ коју је народ гледао и чудио се шта се све не приказује. Ко ово снима, зашто? И сви  бленули ко омађијани. Више се није читала поезија, ово је било занимљивије.Најдана су једном време задиркивали, предлагали да у странку узме локалног сликара Ј. Авангардан је, слика нека чудеса, све црно а из тог црнила као да се чују гласови. Метеж. На прошлогодишњој изложби псетанце које је водила Госпођа Лазић се пред једном од слика толико преставило да га је ветерниару морала водити.
Никад више са уметницима, говорио је Најдан. Јелен се није појављивао на јавним местима. Живео је у стану код старе мајке пензионерке што је више ћутала него разговарала. Осећала је да се  њеном сину нешто ружно десило. Није више, као некад, читао, а све мање се и пера лаћао. Шта сад, питао се? У престоници нема више за њ места, и оно мало преосталих часописа преста да објављује његова певања. На  награде више не може да рачуна. Престаше и пријатељи да се јављају. Они које је он награђивао, позивао да дођу. Пребирајући по листовима нађе ону  службену картицу којом је плаћао и са које је новац подизао. Ко да га сунце огреја. И пође песник Јелен ка Хотелу „Златна јесен“. Рећи ће да је у пролазу, поздравити Управника што је око њега  раније цупкао, узети  нешто кеша. И стиже Јелен у хотел, конобар га мрзовољно погледа, и рече да је шеф у канцеларији. Управник подиже главу када Јелен уђе, али не уста, не обрадова се, него се скоро зачуди „откуд овај муфљуз  стиже“. Жури се, каже, мора на пут. Јелен му рече како му треба кеша, а нека Управник одреди колико, као раније. Извади картицу. Напишите, ја ћу парафирати.  Управник  се насмеја. Јелене, Јелене , па ти си стварно песник. То одавно не важи. Како? Па нису тражили да је вратим. Клик, Јелене, и готово. Нема више, само једно клик.  Журим, идем. И оде. Јелен изађе полако из хотела и пође ка варопши. Шта ово би? питао се у себи. Да ли сам ја  све ово сањао, да ли сам се ја  тек  сада пробудио? И као Елпенор*, пошао погрешним путем…



__________________
*Елпенор, Одисејев пратилац. Пред одлазак са острва Еје, заспао је у Киркиној палати, када се пренуо из сна, уместо да сиђе степеницама, пао је и погинуо. Остао је несахрањен. Када се Одисеј спустио у Подземље, срео је Елпенора који га је замолио да се врати на Еју и да га достојно сахрани

Нема коментара:

Постави коментар