КОЛУМНА НЕДЕЉЕ
НЕДЕЉНИК
Вече с премијером
Нација ће вечерас гледати политички шоу у ком ће Александар Вучић објавити много тога: Хоће ли бити избора или неће? Остајемо ли на проевропском путу, возећи се на руски гас, или крећемо ка Русији, али у половном „голфу”
Подразумева се да сам, на позив Жељка Митровића, одговорио судбоносно „да”. Ко би, иначе, пропустио емисију вече с премијером, коју је аутор емисије, колега Драган Ј. Вучићевић, познатији као Вучко, назвао „Тешка реч”? Наиме, у паузама гостовања Александра Вучића, у ударној политичкој емисији ТВ Пинк гостују и остали припадници такозваног јавног живота, али њих је све мање код Вучка, а све више на „Фарми. Или су побегли у „Парове”, преко „Малдива”?
Готово је извесно да ће нација вечерас гледати емисију у којој ће премијер Александар Вучић објавити много тога: Хоће ли бити избора или неће? Остајемо ли на проевропском путу, возећи се на руски гас, или крећемо ка Русији, али у половном „голфу”? Можда је могућа и следећа геополитичка опција. Да парафразирам председника Томислава Николића, могли бисмо да изненадимо Кинезе и неког њиховог Тарабића, па да Кинези узвикну: „Дошли неки бели људи, да се наједу пиринча и напију воде с Јангцекјанга”.
Како је најављено да ће се у вечерашњој емисији читати и двадесетак Шешељевих питања за Вучића, било је заиста тешко одолети изазову и не присуствовати новом жанру врхунског виртуелног политичког ријалитија. Питање је, само, хоће ли у студију Шешељ проговарати кроз Вучка или ће се однекуд створити војводин холограм и навалити на Вучића? Тешко, јер, с обзиром на већ најављена питања лидера радикала, она немају ону Шешељеву жестину која се креће изван сваке личне и политичке коректности. Војводина питања за Вучића су много већи доказ да су се, како тврди махом залудна београдска чаршија, политички отац и син помирили. Наиме, отац се готово у свему слаже са сином који је пре седам година побегао од куће. Односно, од радикала.
За емисију сам се загревао гледајући директан пренос прославе седмогодишњице Српске напредне странке на Пинку. Чинило се да се Вук Драшковић, у првом реду, осећао клаустрофобично, седећи до Палме и Веље Илића. Славни редитељ Емир Кустурица је био велико и неочекивано појачање напредњака. Морам да питам Вучића – да га Куста ипак није ставио у неугодан хладноратовски контекст када је истакао кобан британски утицај на Србе. Или, што би рекла некадашња чувена водитељка уметничког клизања у старој Југи Милка Бабовић, да уметник Куста није превише инсистирао на „уметничком дојму”, у овако загуљеним спољнополитичким околностима, када треба отворити поглавље 35? А у њему, видео је Вучић то и сам, а потом и констатовао – има грозних ствари.
Слава, а нарочито лажна, неуништива је. Дакле, довољно је што се прочуло да ћу седети заједно с премијером око два сата у програму уживо, па сам осетио извесне бенефиције код радних људи и грађана у свом крају. Пропуштају ме, наиме, у реду за бурек. Чим знам Вучића, не само да постојим. Мора да и вредим. Неколико њих тражи да их запослим. Заправо, већ двоје њих. Отуда и овај текст. Осећам, просто, како се делић премијерове моћи „телепромптује” ка мени, како би рекао министар војни Гашић.
У хај-тек добу се, заправо памте слика и сценски ефекти. Како ће мој лик бити у кадру, као неуништиви доказ присуства спектаклу, могу мирне душе чак и дрхтати пред Вучићем као комбајн на леру, што је, ако се не варам, стара Тијанићева фора која описује стање свести новинара који уместо питања муца својим речима.
То је оно што Вучића издваја од осталих политичара, осим још Ивице Дачића. Они наступају као поп или фолк звезде, зависно од афинитета, наравно. И, за разлику од Коштунице и Слобе, политички маркетинг не сматрају бојним отровом.
Дакле, као што је некада Богдан Тирнанић Тирке обећао да ће писати предговор књиге о вискију, а потом то заборавио – вероватно је мерио дужину шанка у некој кафани с границама отаџбине која се распадала, па је Небојша Пајкић тај пропали историјски списатељски подухват, односно белину, потписану са Б. Т. назвао најбољим Тиркетовим текстом који није написан – тако и само присуство у најгледанијој политичкој емисији која се емитује на најгледанијој комерцијалној телевизији, па макар и не изговорио ни реч, представља доказ славе новог доба.
Зашто бих, наиме, причао, кад сам и овако „славан”… А, и зашто бих се замерао човеку! То је, међутим, лакши избор. Далеко је забавније и драматуршки изазовније упитати председника владе зашто се сада у Србији не живи од свог рада, како је пре две године обећао. Или је „бољи живот”, као истоимена маратонска телевизијска серија, национални усуд или метафора наших судбина која се репризира у правилним терминима. Нарочито током изборних кампања.
Разуме се да бих волео да Вучић распише изборе. Неколико нас из „Политике” спори се већ месецима када ће грађани ванредно на биралишта. Међу нама, реч је о опклади. Група којој припадам кладила се да ће се општи избори одржати у децембру. Неколико колебљиваца је за то да ће грађани бирати у априлу, док апсолутна мањина, којој припада наша главна уредница, сматра да ванредних парламентарних избора неће ни бити.
Вучић ме је већ јуче помало разочарао јер није најавио расписивање избора на напредњачком рођендану, док су Ивица, Љиља, а верујем и Бојан Пајтић – одахнули. Равничар Бојан има времена да консолидује снаге на сремском фронту, док ће Ивица још владати дипломатијом и Оебсом. А Љиља неће платити ручак.
Можда ме, ипак, премијер обрадује вечерас. Биће преседан ако то објави у политичком шоу-програму, али је то неизбежно. Порашће гледаност, а тиме и број гласова. Нарочито ако пробијемо термин распредајући о евроинтеграцијама и тиме украдемо време, и понешто и славе, од јунака имања код Лисовића.
Нема коментара:
Постави коментар