Огртач, књига кратких прича Мирољуба Тодоровића

ОГРТАЧ

Једног дана – причала је Гетеова мајка – изашла сам кочијом у шетњу и видела свог сина међу осталим клизачима на леду замрзнуте реке. Мада је зима још увек трајала, био је леп сунчан дан. Волфганг је већ био младић, од свих најлепши. Летео је као стрела међу клизачима.

Била сам огрнута црвеним плишаним огртачем, златом обрубљеним, изнутра постављеним крзном.

- Мама, рече ми Волфганг, теби у кочији није хладно. Дај ми огртач.

- Не мислиш ваљда ово да обучеш?

- Свакако, хоћу.

И већ лети у мом огртачу, попут неког оживотвореног бога. Та слика остаће ми пред очима целог живота и увек ћу га се таквог сећати, као беле божанске силуете на леду замрзнуте реке, како лети испод мостова док му огртач лепрша на ветру.

Мирољуб Тодоровић

Из књиге ОГРТАЧ (Кратке приче, снови, нађене приче и слике приче), Мирољуба Тодоровића, која ускоро излази из штампе. Део необјављених прича управо је публикован на једном од књижевних сајтова ЗАВЕТИНА https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/rukopisi-miroluba-todorovica

Вештачки људи - Нова књига Мирјана С. Јовић

Уметничке фотографије Ивана Лукића

Ових дана штампана је друга књига Мирјане С. Јовић (рођена 1954. године у Масурици код Сурдулице), у издању Задужбине Анрјејевић, из Београда. Госпођа Јовић пише од ране младости, али стицајем околности, разноразних, почела је да објављује своје песме окаснело, тек од 2007. године. Прва њена књига песама, Странпутица, садржи њене најраније написане песме. Ова друга књига, Вештачки људи, вредна је пажње и поређења са књигама вршњакиња Мирјане С. Јовић. Међутим, данашњи критичари запостављају песнике попут песникиње Јовић, из разлога провидних и баналних. Ми верујемо да ће ова песникиња упркос свему наставити да пише и даље, да овидљава свој унутрашњи свет и његове светлости и сенке...

Библиотека Лукићевих у Мишљеновцу

С ВИСИНЕ

Песма над песмама си,

драгуљ си над драгуљима

с висине што блиста...

Ал ниси се винуо у те висине

што бољи си човек од човека.

У сенци што живе, људи неки -

висине су им остале празне -

извадише из тебе с муком

све ружно, безвредно и мало...

Све на тас један с муком стало,

ал високо одлете страна друга,

мало, ал сјајно на њој остало.

Мирјана С. Јовић, стр. 59

Двориште Лукића у М.